Ivan V. Lalić

Ivan V. Lalić rođen je 8. juna 1931. godine u Beogradu gde je proveo sasvim bezbrižno detinjstvo. Roditelji su mu obezbedili guvernantu Nemicu od koje je naučio i prvi strani jezik. Uzimao je časove violine od kojih ubrzo odustaje jer je više voleo da svira klavir, ali ga je muzika zauvek definisala.

Od malena je čitao i pisao pesme, a kako je bio boležljiv, često je leta provodio u Divčibarama u porodičnoj kući koje postaju mitski pejzaž u pesmama o detinjstvu.

Početkom Drugog svetskog rada, naprasno se prekida i njegovo detinjstvo i kao i mnoge porodice iz Beograda i njegova porodice kreće u beg. Jedan period života proveo je u Teočin selu dok mu otac nije bio uhapšen i poslan u logor na Banjicu. Za Ivana se brinula njegova majka, čija bolest (tuberkuloza) ubrzo postaje više primetna.

Posle majčine smrti, Ivan odlazi ocu u Zagreb gde upisuje Drugu mušku gimnaziju koju završava 1949. godine. Upisuje Pravni fakultet u Zagrebu na kojem je diplomirao 1955. godine. Posle odsluženja vojske u Karlovcu, 1956. godine Ivan upisuje Filozofski fakultet odeljenje za komparativnu književnost gde je odslušao samo 2 semestra.

Radio je na Radio Zagrebu kao urednik za književnost i intenzivno učestvuje u kulturnom i književnom životu Zagreba. Pisao je pesme još od 1948. godine, a počeo da ih objavljuje 1952. godine. 1955. godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Bivši dečak“, a već sledeće godine objavljuje zbirku „Vetrovito proleće“.

Supruga Branka, kojom se oženio 1956. godine, po njegovim rečima, bila je „duh iza mojih pesama“, pa počinje da objavljuje i zbirke sa ljubavnim pesmama kao što su „Rimska elegija“, „Rimski kvartet“, „Jer si ljubav“, „Mesta koja volimo“ i „Ljubav“. Sve njegove ljubavne pesme su posvećene njoj Branki ili kako ju je od milja zvao „Brančetu“.

Od 1961. godine da radi kao sekretar u Savezu književnika Jugoslavije pa se seli u Beograd. Ta ista godina je za njega značajna i po objavljivanju knjige „Vreme, vatre, vrtovi“ u kojoj uobličuje svojih prvih pet knjiga, a koja je „svojevrsni obračun sa prvom fazom sopstvenog pevanja“.

Posao menja 1993. godine i počinje da radi kao urednik u „Nolitu“ izdavačkom preduzeću iz koje odlazi i u penziju.

Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar.

Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi.

Prevodio je neke od najznačajnijih autora nemačke, američke, engleske i francuske poezije – Pjer Žan Žuva, Emili Dikinson, Vitmena, Johana Volfganga Getea, Helderlina, T. S. Eliota, a zbirkama koje je objavio ispunio je svoju „službu“ prema pevanju i poeziji i dosegao sopstvene pesničke vrhove.

Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada).

Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije).

Umro je u Beogradu 28. jula 1996. godine od srčanog udara.

Dela

• Bivši dečak (1955)
• Melisa (poema) (1959)
• Argonauti i druge pesme (1961)
• Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961)
• Smetnje na vezama (1975)
• Strasna mera (1984)
• delima ljubavi ili Vizantija (1987)
• Izabrane i nove pesme (1969)
• Vetrovito proleće(1956)
• Čini (1963)
• Krug (1968)
• Velika vrata mora (1958)
• Pesme (1987)
• Pismo (1992)
• Četiri kanona (1996)

Priznanja:

• Oktobarska nagrada Beograda, 1988.
• Zmajeva nagrada, 1961.
• Nolitova nagrada, 1969.
• Nagrada Miloš Đurić za prevod, 1978. itd.